Analiza odnosa bolesnika u Srbiji prema lekovima za lečenje hipertenzije

Iako smo u poslednje dve decenije postigli mnogo u smanjenju morbiditeta i mortaliteta od hipertenzivne bolesti, nismo se proslavili kada je u pitanju odnos bolesnika prema sopstvenoj bolesti. Još uvek se bolesnici manje interesuju za svoje zdravlje nego lekari koji ih leče.

Ispitivanja preduzeta na različitim populacijama bolesnika i to kako etička, geografska, starosna, profesionalna u manjim grupama ili velikim  studijama koje su obuhvatile hiljade bolesnika su pokazala da se najmanje postiglo u kontroli visokog krvnog pritiska kada je u pitanju saradnja bolesnika u samokontroli, promeni načina života i uzimanju lekova. Za naše bolesnike ne postoje ovakva istraživanja ali svakodnevni rad sa obolelim, naročito sa komplikacijama hipertenzije stvaraju utisak da je odnos naših bolesnika prema lečenju krajnje nemaran i neodgovoran. 
Oboleli od akutnog koronarnog sindroma imaju najčešće podatak o dugogodišnjoj hipertenziji i bez izuzetka od njih dobijamo podatak u anamnezi da prepisane lekove za hipertenziju uzimaju povremeno: ”kad im skoči pritisak”. Ovo je i bio povod da se na jednoj većoj grupi bolesnika sa hipertenzijom putem anonimne ankete vidi kakva je saradnja u našoj sredini obolelih prema kontroli i medikamentnoj i nefarmakološkoj terapiji njihove bolesti. 
Nedostatak programa za detekciju hipertenzije u celoj populaciji  onemogućava da se sagleda učestalost ove bolesti u našoj populaciji i samim tim i pristupi adekvatnom lečenju i praćenju ovih bolesnika. Smatra se da je u svetu hipertenzija bolest svakog drugog čoveka starijeg od 65 godina i da oko 50% ostaje nedijagnostikovano. Da se oko 50% ne leči, a od drugih 50% lečenih samo 50% ima dobru kontrolu svoje bolesti. Najmanje se pažnje poklanja najvećoj grupi bolesnika, definisanih kao prehipertenzija. Ovi bolesnici obično ostaju neevidentirani, najviše iz razloga što ne shvataju ozbiljnost situacije, te se i ne javljaju lekaru.

Interesantno je da 17-34% bolesnika sa novootkrivenom hipertenzijom već u prvoj godini lečenja ili odustaju od lečenja ili ga menjaju u pogledu vrste preparata ili doze. Evropska velika studija koja je obuhvatila 3 centralne zemlje je pokazala da  bolesnici koji pokazuju lošu saradnju imaju značajno veće vrednosti krvnog pritiska. Žene su disciplinovanije naročito kao i nepušači. Najlošiji odnos prema lečenju imaju mlađe osobe i pušači bez obzira na pol. Najstarija populacija (preko 70 godina starosti) je najdisciplinovanija.       

U ispitivanoj grupi je registrovano da 85% bolesnika sama smanjuje propisano dozu leka, objašnjavajuci da im to više odgovara jer im ne “pada” pritisak naglo. Upoređujući bolesnike na monoterapiji i višestepenoj terapiji nađeno je da se veći broj bolesnika nalazi na višestepenoj terapiji nego monoterapiji. To su bolesnici starije životne dobi i imaju neželjena dejstva lekova zbog čega se kod njih beleži lošija saradnja. Pre svega oni često menjaju lekare a lekari lekove što ih upućuje na donošenje sopstvenih odluka o lečenju ili nelečenju. Uvidom u rezultate sličnih ispitivanja može se konstatovati da se naša populacija, odnosno deo ispitivanih bolesnika sa hipertenzijom bitno ne razlikuje od ponašanja ispitanika iz drugih zemalja.

Većina bolesnika (94%) daje podatak da se pridržava nefarmakološkog lečenja: ne puše, kreću se, jedu neslano, uzimaju umereno alkohol, što je značajno više u poređenju sa rezultatima internacionalnih studija. Ove podatke treba uzeti sa velikom rezervom jer se ne poklapaju sa podacima pri razgovoru sa istim bolesnicima gde se dodatnim pitanjima vidi da to nije baš tako i da je broj onih koji se stvarno pridržavaju ustvari jako mali. Nije urađeno statističko poređenje već je ovo utisak lekara koji su pregledali ove bolesnike i istraživača. Većina ovih bolesnika se pridržava nefarmakološke terapije ali ne kontinuirano već povremeno i vremenski ograničeno. Promena načina života nije jednostavna i vrlo se teško može održati vremenski dovoljno dugo da da rezultate u lečenju hipertenzije. To je generalno mišljenje lekara svuda u svetu.

Dodatni podaci su da 49% bolesnika sa hipertenzijom daje podatak o kardiovaskularnim bolestima u familiji, i 32% za diabetes mellitus.

Opšti utisak je, nažalost, da je obrazovni nivo naših bolesnika veoma nizak kako u razumevanju ankete tako i u pismenosti, da su veoma malo upoznati sa ciljem lečenja, lekovima, dozama, primeni i potrebi za kompletnom saradnjom. Dodatni utisak je da su manje iskreni u pisanoj formi nego u direktnom razgovoru u ambulanti, iako je anketa anonimna.

ZAKLJUČCI SU:

1. nezadovoljavajuća je saradnja bolesnika u lečenju hipertenzije.
2. muškarci, mlađe osobe i bolesnici na višestepenoj antihipertenzivnoj terapiji češće prekidaju lečenje.
3. bolesnici sa visokim krvnim pritiskom prihvataju samokontrolu, a prema terapiji imaju otpor, neznanje i frustraciju.     
4. postoji značajan prostor u boljoj saradnji koji obuhvata edukaciju, veću posvećenost bolesnicima u davanju potrebnih informacija za lečenje i rizik od nelečenja koji treba da obuhvati ne samo primarnu zdravstvenu zaštitu već i sekundarnu i tercijarnu. Kritično je važna uloga lekara u lečenju hipertenzije i odgovornost za neadekvatnu saradnju koja uvek vodi u razvoj ozbiljnih komplikacija hipertenzivne bolesti koje povećavaju morbiditet, mortalitet, invaliditet i skupe su i za bolesnika i za društvo.