ELDORADO

Momo Kapor, “Eldorado”

“…Na isti način, ta vrsta beogradskog otmenog sveta, kojoj je jedini kvalitet bio taj što su u detinjstvu naučili jedan strani jezik, prezirala je za njih, američke divljake, kod kojih je kao pomoćno osoblje radila u ambasadi. Manji od makovog zrna pred kravarima iz Teksasa, oni su kao posluga, kad god bi im se za to pružila prilika, iskazivali oholost i superiornost prema svojim zemljacima. Na sličan način, kao i njegovi predhodnici, i Zeka je hladnom učtivošću i parama, vladao Hadži-Prodanovićima, ljubazno, ali na odstojanju. Zeku je donekle spašavalo to što je rođeni Beograđanin, što su bili i Hadži-Prodanovići.

     Dozvolite, stoga, vašem piscu da se osvrne na jednu posebnu vrstu rođenih Beograđana, koji neospornu činjenicu da su se rodili u ovom gradu, a ne negde drugde, smatraju čistom plemićkom titulom!

     Za njih su svi došaljci, čak I oni što su se u Beogradu rodili posle rata!

     Oni se prezrivo namršte kad uđu u neki klub, kome inače ne pripradaju, i pitaju nadmoćno jedni druge, ko su, uopšte, ti došaljci što se usuđuju da sede pokraj njih?

      Pre nego što pročitaju neki roman o Beogradu, najpre utvrde da li je pisac rođeni Beograđanin ili sumnjivi došljak, pa se tek onda odluče da li da mu veruju. Kako neko ko nije rođen u tako otmenim krajevima kao što su  Karaburma, Bulbuder, Dorćol ili Čukarica može da piše o ulicama gde su oni izvoleli da se rode i odrastu? Šta on tu meni o Paliluli, kad sam ja rođeni Palilulac?

      Beograd se po tome razlikuje od Pariza na primer, kome su umetnost uglavnom napravili stranci; Španci, Rusi, Kinezi, Japanci, Italijani, Rumuni, da dalje ne nabrajam.

      Kada neko uspe da se obogati u Njujorku i da kupi oblakoder, rođeni Njujorčani bez trunke zavisti i sa divljenjem pričaju o tome kako je taj i taj stigao u njihov grad Bog te pita odakle sa svega tri dolara u dzepu! Za rođene Beograđane, Obrenovac je daleko insotranstvo. Koliko puta ste čuli čuvenu rečenicu: “Ja, bre, rođeni Beograđanin, stanujem još kod keve, a on iz Obrenovca, već dobio stan! Pa gde je tu pravda?”

       Njima je Obrenovac na kraju sveta.

       Zanimljivo, oni koji svojom najvećom vrednošću smatraju to što su rđeoni Beograđani, uglavnom ništa ne znaju o svom gradu i njegovoj istoriji, pa im je tako potpuno nepoznat i odlomak iz putopisa “Opis Beograda iz 1587g Rajnolda Lubenaua gde stoji: “To je vrlo stari grad, izgrađen veoma lepo, sa dvostrukim zidinama i visokim kulama koji su sada sasvim porušeni. Sada ima većinom niske kuće, ulice su blatnjave, ali, inače, dugačke i velike… U gradu stanuju Turci, Jevreji, Grci, Dubrovčani, Dalmatinci, Hrvati, Italijani i još svakojake nacije….”

         Kao sto se vidi, preci rođenih Beograđana se u ovom putopisu uopšte i ne pominju. Oni, zapravo, i ne žive u Beogradu, gradu, već izvan zidina, ulica i bilo kakve civilizacije, kao obična raja.

         A ta raja, ti došljaci, posle Prvog i Drugog ustanka počeće da rađaju ovaj grad.

       Da rezimiramo: Savu i Dunav, dve naše najveće tekovine, nisu pustili da teku rođeni Beograđani, nego Gospod Bog, Kalemegdansku tvrđavu takođe nisu podigli rođeni Beograđani, nego Rimljani, Turci, Ugari, Austrijanci i despot Stefan Lazarević, koji se nije rodio na Terazijama.

       Kolarčev narodni univerzitet podignut je zahvaljujući parama Ilije Kolarca koji je preko Dunava doplivao u Beograd držeži se ždrebetu o rep.

       Kapetan-Mišino zdanje nije delo nijednog rođenog Beograđanina, već Miše Anastasijevića, dunavskog kapetana, koji se lomatao po pistaništima, tukao sa lađarima, švercovao i otimao gde je stigao i mogao, da bi otačestvu ostavio ovakvu zadužbinu kakvu danas imamo.

       Luka Ćelovic, Trebinjac koji je došao u Beograd sa dva dinara u džepu, ostavio je ovom gradu velelepni hotel “Bristol”, ćitavu zagrebaćku ulicu, park na Sava-mali i sav svoj imetak, a Igumanovoj palati na Terazijama se i danas divimo, mada je nije napravio nijedan rođeni Beograđanin, već došljak, odnekud sa juga.

       Mada su im očevi i sami došljci, u najboljem slučaju bili sitni bakali, činovničići, pisari, piljari, školski poslužitelji i potrčkala, ova vrsta rođenih Begrađana ostavlja utisak da poseduje najviše poreklo.

          Njima su komunisti oduzeli ono što nikada nisu ni posedovali. Ko zna gde bi im bio kraj da nije bilo rata? Oni se razmeću kućama u kojima su stanovali kao podstanari. Njihov deda je poznavao Pašića. Oni su živeli u Krunskoj i Hartvigovoj. Njihova baka je bila dvorska dama kraljice Natalije. Njih je život smrtno uvredio i zato su odlučili da postanu ništa! Neka se prosavljaju došljci. Njima je dovoljno njihovo poreklo.

          Beograđani, koji su došli na svet pre Drugog svetskog rata, rodili su se u nekoj sasvim drugoj varoši od jedva 300.000 stanovnika.

          Trebalo je tamo i da ostanu, ako ima je toliko stalo do pedigrea.”