Ovu priču je objavio jedan od najboljih medicinskih časopisa u svetu. Mnogi lekari bi voleli da im se tamo samo ime pomene, a kamoli da o njima napišu priču. Eto, to je doživeo jedan mačak, a vi vidite zašto.
Mačor Oskar se probudio iz svog dremeža, otvorivši jedno oko kojim je gledao svoje kraljevstvo. Ležao je na doktorovom stolu. Sve je bilo tiho u oba krila staračkog doma u kome je živeo. Polako je protezao svoje dvogodišnje telo razmišljajući o sledećem koraku.
Iz daljine, približavao se pacijent. Bila je to gospođa P., koji već tri godine živi na trećem spratu na odeljenju za demenciju. Odavno je zaboravila svoju familiju iako je oni svakoga dana posećuju. Pomalo razbarušene kose, tek što je završila svoj ručak, gospođa P. kreće u svoje šetnje. Kreće se sa hodalicom ka Oskaru, mrmljajući nešto za sebe, ne primećujuci okolinu. Oskar je pažljivo gleda ispuštajući tiho šištanje koje je značilo: ”ostavi me na miru”. Ne obazirući se, prošla je pored njega i nastavila hodnikom. On odahnu. Još uvek nije vreme za gospođu P.
Skočio je sa stola zadovoljan što je ponovo sam. Protegnuvši se zadovoljno rešio je da danas krene od istočnog krila doma. Najpre je posetio gospodina S., koji je spavao i hrkao snom pravednika. Možda je blaženo nesvestan mesta gde sada živi. Oskar je nastavio dalje zastavši ispred sobe 310. Vrata su bila zatvorena, a on je imao važan posao unutra. 25 minuta kasnije, vrata su se otvorila, izašla je sestra koja ga je pozdravila: ”Ćao Oskare, ulaziš li unutra?” Ušao je u dvokrevetnu sobu u kojoj je u krevetu u ćošku ležala gospođa T. spavajući. Bila je mršava, bolesna od karcinoma dojke. Nije govorila nekoliko dana. Pored nje je sedela ćerka čitajući knjigu, i pozdravljajući ga: ”Zdravo Oskare, kako si danas?”. Nije se obazirao na pitanje, skočio je na krevet. U miru je mogao da obavi svoj pregled. Mirisao je dah pacijentkinje. Kad je završio, pogledao je još jednom, skočio sa kreveta i izašao iz sobe: “Ne danas”.
Nastavljajući dalje hodnikom, ušao je u sobu 313. Vrata su bila otvorena. Gospođa K je odmarala u krevetu. Bila je okružena slikama unučadi i jednom slikom sa svog venčanja. Oskar skoči na njen krevet i ponovo krene da njuška dah. Stade da osmotri ima li koga u blizini. Nije bilo nikoga. Oskar je čekao. Ušla je sestra da vidi gospođu K. i videla da je Oskar i dalje na krevetu pored pacijentkinje. Izašla je napolje, otišla do svog stola, izvadila istoriju bolesti, i okrenula telefon rodbine.
Nakon pola sata, familija je počela da pristiže. Sedeli su svi u sobi pacijentkinje čekajući sveštenika. Unuk je pitao majku: “Sta radi ova mačka ovde?” “Pomaže baki da ode u Raj”. Pola sata kasnije gospođa K. je umrla. Oskar je nečujno izašao iz sobe, ne smetajući nikome.
Vraćajući se na prijemni šalter, prošao je pored ploče na zidu. Ploču je postavilo udruženje Hospisa, a na njoj je pisalo: “zbog njegove samilosti u brizi za pacijente, plaketu dodeljuje mačku Oskaru”. Za njega je ovaj radni dan završen. Vratio je u lekarsku sobu i zaspao na stolu. Uostalom niko nije umro a da ga Oksar nije posetio i ostao pored njega neko vreme.
Beleška: od kada su ga jos kao mače usvojili zaposleni u domu, Oskar pokazuje neobičnu sposobnost da predoseti ko će umreti. Do sada je predvideo 25 smrti na trećem spratu: Steere House Nursing and Rehabilitation Center in Providence, Rhode Island. Po dahu nepogrešivo predoseća ko će toga dana umreti. Time omogućava zaposlenima da obaveste rodbinu da dođu i provedu još neko vreme sa najmilijima. Sa onima koji nemaju rodbinu Oskar ostaje do kraja.
Iz daljine, približavao se pacijent. Bila je to gospođa P., koji već tri godine živi na trećem spratu na odeljenju za demenciju. Odavno je zaboravila svoju familiju iako je oni svakoga dana posećuju. Pomalo razbarušene kose, tek što je završila svoj ručak, gospođa P. kreće u svoje šetnje. Kreće se sa hodalicom ka Oskaru, mrmljajući nešto za sebe, ne primećujuci okolinu. Oskar je pažljivo gleda ispuštajući tiho šištanje koje je značilo: ”ostavi me na miru”. Ne obazirući se, prošla je pored njega i nastavila hodnikom. On odahnu. Još uvek nije vreme za gospođu P.
Skočio je sa stola zadovoljan što je ponovo sam. Protegnuvši se zadovoljno rešio je da danas krene od istočnog krila doma. Najpre je posetio gospodina S., koji je spavao i hrkao snom pravednika. Možda je blaženo nesvestan mesta gde sada živi. Oskar je nastavio dalje zastavši ispred sobe 310. Vrata su bila zatvorena, a on je imao važan posao unutra. 25 minuta kasnije, vrata su se otvorila, izašla je sestra koja ga je pozdravila: ”Ćao Oskare, ulaziš li unutra?” Ušao je u dvokrevetnu sobu u kojoj je u krevetu u ćošku ležala gospođa T. spavajući. Bila je mršava, bolesna od karcinoma dojke. Nije govorila nekoliko dana. Pored nje je sedela ćerka čitajući knjigu, i pozdravljajući ga: ”Zdravo Oskare, kako si danas?”. Nije se obazirao na pitanje, skočio je na krevet. U miru je mogao da obavi svoj pregled. Mirisao je dah pacijentkinje. Kad je završio, pogledao je još jednom, skočio sa kreveta i izašao iz sobe: “Ne danas”.
Nastavljajući dalje hodnikom, ušao je u sobu 313. Vrata su bila otvorena. Gospođa K je odmarala u krevetu. Bila je okružena slikama unučadi i jednom slikom sa svog venčanja. Oskar skoči na njen krevet i ponovo krene da njuška dah. Stade da osmotri ima li koga u blizini. Nije bilo nikoga. Oskar je čekao. Ušla je sestra da vidi gospođu K. i videla da je Oskar i dalje na krevetu pored pacijentkinje. Izašla je napolje, otišla do svog stola, izvadila istoriju bolesti, i okrenula telefon rodbine.
Nakon pola sata, familija je počela da pristiže. Sedeli su svi u sobi pacijentkinje čekajući sveštenika. Unuk je pitao majku: “Sta radi ova mačka ovde?” “Pomaže baki da ode u Raj”. Pola sata kasnije gospođa K. je umrla. Oskar je nečujno izašao iz sobe, ne smetajući nikome.
Vraćajući se na prijemni šalter, prošao je pored ploče na zidu. Ploču je postavilo udruženje Hospisa, a na njoj je pisalo: “zbog njegove samilosti u brizi za pacijente, plaketu dodeljuje mačku Oskaru”. Za njega je ovaj radni dan završen. Vratio je u lekarsku sobu i zaspao na stolu. Uostalom niko nije umro a da ga Oksar nije posetio i ostao pored njega neko vreme.
Beleška: od kada su ga jos kao mače usvojili zaposleni u domu, Oskar pokazuje neobičnu sposobnost da predoseti ko će umreti. Do sada je predvideo 25 smrti na trećem spratu: Steere House Nursing and Rehabilitation Center in Providence, Rhode Island. Po dahu nepogrešivo predoseća ko će toga dana umreti. Time omogućava zaposlenima da obaveste rodbinu da dođu i provedu još neko vreme sa najmilijima. Sa onima koji nemaju rodbinu Oskar ostaje do kraja.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.