Teisti, ateisti....

PRIČA S PRETHODNE STRANE

Jedno jutro, nakon dobrog sna, probude se blizanci u majčinoj utrobi i počnu prepirku:

- Ma daj!? Nemoj da se šališ da veruješ u život posle rođenja?

- Pa, ovaj, sigurno postoji nešto nakon rođenja... Možda se ovde za to pripremamo?

- Baš si blesav! Život posle rođenja? To nema nikakvog smisla. Kako bi to uopšte izgledalo?

- Ne znam. Voleo bih da bude puno svetla i prostora! Možda bismo mogli da se sami krećemo? Bilo bi zabavno da jedemo ustima!

- Ti si lud! Nemoguće je hodati i jesti svojim ustima. Da nije tako, onda ne bismo imali pupčanu vrpcu, a imamo je. Kažem ti, rođenje je kraj!

- Ne znam, ali ja verujem da će se dogoditi nešto dobro. Nešto što ne možemo ni da zamislimo.

- Ti si stvarno lud, niko živ se nije vratio odatle! To znači da je rođenje kraj. Osim toga, što nedostaje ovom životu ovde?

- Možda ćemo izaći napolje i sresti Mamu. A ona će se brinuti za nas, ljuljati nas, hraniti, maziti...!

- Mama? Ne mogu da verujem?! Ti veruješ u Mamu! Pa dobro, gde bi po tebi ta Mama trebala da bude?

- Ne znam. Možda svuda oko nas? Možda smo živi samo zahvaljujući njoj? Možda bez nje ne bismo mogli ni da razmenjujemo misli? Mislim da bez nje ne bismo uopšte postojali!

- Ma hajde! Da li je neko video Mamu? Ja nisam. Zato je jasno da ne postoji!

- Da, moguće je da ne postoji. Ali, znaš, ponekad, kada smo potpuno mirni, kao da je čujem kako peva i dodiruje naš svet...!