IZGLADNJIVANJE

Ono što u pubertetu često započinje nezadovoljstvom sopstvenim telom i dijetama, kasnije može dovesti do ozbiljnih poremećaja sa ishranom. Anoreksija, na primer, vrlo često dovodi čak i do smrti.

Hana S. brzo izlazi iz zgrade u kojoj se nalaze prostorije bonskog Centra za pomoć osobama koje pate od poremećaja ishrane, bojeći se da bi neko, prilikom izlaska, mogao da je prepozna i da sazna da ima problema sa hranom. Ta 31-godišnja žena već više od 16 godina pati od bulimije. Poremećaj je započeo u pubertetu; u početku je samo želela da izgubi koji kilogram. To joj je pošlo za rukom, ali da bi održala novostečenu težinu, počela je da primenjuje metodu „guranja prsta u grlo“ nakon svakog obroka. „Tako sam se osećala jakom, moćnom, imala sam osećaj da ja kontrolišem situaciju. Mislila sam da u svakom trenutku mogu da prestanem sa povraćanjem, ali to je bila varka“, priča Hana.

Već tada je i namirnice počela da deli na dobre i loše, iako tim, takozvanim lošim (kaloričnim), ne može da se odupre. Kada je umorna, tužna ili besna, onda – jede, doslovno guta hranu, bez ikakve kontrole. I tada se oseća bolje. Međutim, taj osećaj ne traje dugo. Ubrzo, kako kaže, počinje da oseća krivicu zbog količine hrane koju je pojela i ponovno mora da povraća. Predubeđenje da bi mogla malo da se udeblja, za nju je nešto najgore što može da zamisli. Rituale uzimanja hrane u sebe i ponovnog izbacivanja, svakodnevno ponavlja i do 30 puta. Tokom dana zapravo i ne misli ni o čemu drugom već samo o hrani. Istovremeno, pokušava da svoj problem sakrije od okoline.

U međuvremenu, Hana je gotovo u potpunosti izgubila interes za svet oko sebe. Živi u izolaciji, a njena patnja je takođe i prilično košta. Svakog dana kupuje mnogo namirnica koje na kraju završe u WC šolji. Njene kolege na poslu smatraju da je simpatična osoba, sigurna u sebe. Ali ona sama oseća da je slaba i nezaštićena. Pomoć je potražila tek kada je njeno telo počelo da daje signale s kojima više sama nije mogla da izađe na kraj: tremor zbog pada nivoa šećera u krvi, manjak koncentracije zbog nedostatka ugljenih hidrata. U jednoj takvoj krizi obratila se svojoj lekarki i ona ju je odmah uputila u bonski Centar.

Bulimija kao izraz nedostatka samopouzdanja

Prema nekim procenama, od bulimije pati između 2,5 i 5 odsto devojčica i devojaka u uzrastu od 15 do 25 godina starosti. Pretpostavlja se, međutim, da su te brojke još i veće. Bulimiju je, naime, moguće uspešno sakrivati godinama, s obzirom na to da je, za razliku od anoreksije, telesna težina uvek u normalnim okvirima. Istraživanja su pokazala da osobe koje pate od bulimije (kao i one koje pate od anoreksije) imaju slabo razvijeno samopouzdanje. Osim toga, osećaj prema životu nije nimalo pozitivan. Naprotiv, kako sami često navode, život ih tera na povraćanje. „Porodicama iz kojih potiču su, po pravilu, najvažniji sloga i harmonija, dok se sukobi i svađe ili sasvim guraju pod tepih ili ne rešavaju na pravi, konstruktivan način“, objašnjava Anete Lemler-Lauerbah, koja već 12 godina radi u bonskom Centru za pomoć osobama koje pate od poremećaja ishrane.

• Kad držanje dijete izmakne kontroli
• Gubitak kontrole pri držanju dijete
• Eksperimenti sa gladovanjem

„Ako želimo da se držimo stereotipova, onda možemo da kažemo da osobe koje pate od poremećaja ishrane dolaze iz bolje obrazovanijih društvenih slojeva, ambicioznije su i od malena se nalaze pod pritiskom uspeha“, kaže lekarka Katrin Imbirovic sa Univerzitetske klinike u Bonu, sa odeljenja psihosomatike. Ona dodaje da razlozi za taj poremećaj mogu da budu nerešeni sukobi unutar porodice, ali i potisnute traume kao što je seksualno zlostavljanje u ranom uzrastu.

„U poslednje vreme primećujemo da i sve veći broj mladih muškaraca pati od tog premećaja. Mnogi žele da imponuju ženama i u tom smislu pokušavaju sve – od ekstremnog bavljenja sportom, preko strogih dijeta, pa sve do izgladnjivanja i povraćanja. Taj poremećaj naziva se Adonisov kompleks ili bigereksija“, objašnjava Lemler-Lauerbah.

Depresija i samoubistvo

Za razliku od bulimije, osobe koje pate od anoreksije gotovo u potpunosti odbijaju hranu i time sebe pre ili kasnije dovode u životnu opasnost. Njihov odnos prema telu gotovo u potpunosti je poremećen jer, bez obzira na telesnu težinu, uvek imaju osećaj da su „predebeli i preteški“. S vremenom anoreksija koja počinje kao psihički poremećaj, postaje prava fizička bolest tokom koje malo po malo stradaju organi: bubrezi, jetra, kosti, srce. Zbog svega toga, pre svega zbog dugogodišnje depresije i opšteg nedostatka energije, osobe koje pate od anoreksije neretko svoj život okončavaju samoubistvom. Prema statistikama, čak svaka deseta osoba izvrši samoubistvo zbog anoreksije.

Osobe koje pate od bulimije pak imaju više šansi za ozdravljenje. Osim psihoterapije, kako kaže Lemler-Lauerbah, efikasna su i sredstva protiv depresije kao i terapija hormonom seratonimom.

Hana S.koja pati od bulimije, međutim, čvrsto je odlučila da promeni svoj život. U bonskom Centru dobila je pomoć i terapiju u kojoj malo pomalo menja odnos prema sebi i prema hrani. Kako sama kaže, do sada je imala sreću jer njeno telo, uprkos stalnom povraćanju, još ne pokazuje poremećaje rada pojedinih organa.

izvor: Deutsche welle