ŠTA TE ČINI KULTURNIM?

Šta te čini kulturnim čovekom - pismo Antona Čehova 

bratu Nikolaju

Pismo koje je Anton Čehov poslao svom bratu Nikolaju 1886. godine obiluje zanimljivim savetima vezanim za jednu uvek aktuelnu temu - ljudsko ponašanje.

Ne štedeći pohvale na račun njegovog talenta, dobrote i nesebičnosti, Anton svom bratu skreće pažnju na jedan nedostatak koji je po njegovom mišljenju uzrok Nikolajevih nesuglasica sa svetom. Izbegavajući da direktno pomene osnovni problem, Nikolajev težak alkoholizam, a uz reči veritas magis amicitiae - „istina je tvoj prijatelj”, Čehov savetuje brata kako da se izbavi iz društvene nepodobnosti.

U želji da mu pomogne da se uklopi u društvo ljudi čije prijateljstvo priželjkuje, mladi Čehov mu piše da on tom krugu ljudi po svom talentu pripada, ali ga izopštava njegov nedostatak kulture. Daje mu listu smernica koje će mu pomoći da sagleda razliku između kulture i prostakluka.

Osvrćući se i na konkretne događaje, koji su verovatno bili realan prikaz Nikolajevog neslavnog ponašanja, Anton pažjivo balansira između prijteljskog savetovanja i oštre kritike.

„Kulturni ljudi moraju, po mom mišljenju, zadovoljiti sledeće uslove:

- Oni poštuju ljudsku ličnost, ljubazni su, pristojni i predusretljivi. Ne prave problem zbog čekića, ili izgubljene gumice za brisanje. Kada sa nekim dele dom, ne odlaze sa rečima „sa tobom niko ne može da živi”. Imaju razumevanje za buku, hladno i prepečeno meso, duhovite upadice i prisustvo drugih ljudi u svojoj kući.

- Ne saosećaju samo sa prosjacima i mačkama. Njih srce boli i za ono što oko ne vidi. Ostaju budni noću da pomognu P..... (pretpostavlja se da misli na neuspešnog pesnika Palmina), da plate školarinu bratu, ili kupe odeću za majku.

- Oni poštuju imovinu drugih i zato plaćaju svoje dugove.

- Iskreni su, a laž ih odbija kao vatra. Ne lažu čak ni u sitnicama. Laž je uvredljiva za onoga ko je sluša i stavlja ga u niži položaj u odnosu na govornika. Oni se ne pretvaraju, ponašaju se isto na ulici kao i kod kuće, ne razmeću se pred svojim skromnijim prijateljima. Ne brbljaju i ne prisiljavaju druge da slušaju njihove ispovesti. Iz poštovanja prema ljudima, oni češće ćute nego što govore.

- Ne potcenjuju sebe pred drugima da bi izazvali samilost. Ne igraju se sa osećanjima drugih ljudi, da bi oni posle teškog uzdaha nešto učinili za njih. Ne govore „neshvaćen sam” ili „zanemaren sam”, jer nakon jeftinog učinka takve reči postaju vulgarne, izlizane i lažne.

- Nemaju plitku sujetu. Ne hvale se lažnim sjajem poput poznanastva sa slavnim ličnostima, rukovanjem sa P....., ne oduševljavaju se sa prvom osobom koju sretnu u Salon de Varietes, niti sa time što ih prepoznaju u kafanama. Ako nekom učine malu uslugu ne prikazuju to kao veliko delo, niti se hvale da imaju pristup mestima gde drugi ne mogu ući. Ukoliko su istinski talentovani, trude se da se uklope sa svetom i klone se svakog razmetanja. Čak je i Krilov rekao da prazan kazan odzvanja jače nego pun.

- Ukoliko imaju talenat, poštuju ga. Zbog njega žrtvuju sve ostalo: komfor, žene, vino, sujetu. Ponosni su na svoj talenat i ne pijanče sa zaposlenima u trgovačkoj školi i Skvortsovim gostima, shvatajući da ne treba da žive kao oni, nego da na njih utiču. Standardi od kojih ne odstupaju su visoki.

- Razvijaju visoke estetske kriterijume. Ne mogu da odu na spavanje u odeći, da gledaju na zidovima pukotine pune buba, da dišu nečist vazduh, da hodaju po izbljuvanom podu ili spremaju hranu na peći za grejanje. Oni svoj seksualni nagon obuzdavaju i oplemenjuju. Ne žele ženu samo u krevetu.  Ne traže pamet koja se pokazuje u konstantnom laganju. Oni žele, naročito ako su umetnici, svežinu, eleganciju, ljudskost, ženu koja će biti majka. Ne nalivaju se votkom po ceo dan i noć, nisu svinje i znaju da nisu. Piju samo u posebnim prilikama, i za njih važi - u zdravom telu, zdrav duh.

I tako dalje. Takvi su kulturni ljudi. Da bi bio kulturan i u rangu sa svojim okruženjem nije dovoljno da pročitaš „Posthumne spise Pikvik kluba” i zapamtiš monolog iz „Fausta”.

Potreban je stalan rad, danju i noću, konstantno čitanje, učenje, volja. Svaki sat je dragocen. Dođi kod nas, kloni se votke, lezi i čitaj... Turgenjeva, ako želiš, njega još nisi čitao.”

Ovo pismo je bilo jedan od poslednjih pokušaja slavnog pisca da svog starijeg brata otrgne od poroka zbog kojeg je ponekad dane i nedelje provodio lutajući moskovskim ulicama kao beskućnik. Iako je bio izuzetno talentovan slikar i muzičar, zbog teškog alkoholizma trag koji je ostavio u umetnosti nije bio u skladu sa njegovim potencijalom.

Nikolaj Čehov je umro tri godine nakon što je primio ovo pismo, od posledica tuberkuloze, ostavivši za sobom divne portrete svog brata, inspiraciju za pripovetku „Dosadna priča” i ovo pismo, koje i posle više od jednog veka mnogi doživljavaju ne samo kao očajnički vapaj Antona Čehova da spase svog brata, već i kao vanvremensku priču o suštini kulture.

izvor: MEDIAS